Moje ime je Sladjana,imam 52 godine,živim u Nišu.

Niš je divan grad i ne ih ga menjala ni za jedan drugi,ali sam vrlo često nezadovoljna svim što se tu dešava.Problem je u tome što svi oni koji su važni za odlučivanje ili nisu iz Niša ili ga smatraju odskočnom daskom za dalje.Mi koji ostajemo ovde ,mi koji volimo ovaj grad i vezali smo svoje sudbine za njega,retko imamo priliku da odlučujemo pa tako bude perioda kada  Niš ne bude po našoj meri.To me ljuti i čini nesrećnom.

Pamtim neka druga vremena kada je Niš bio grad sa desetinom manjih kafanica gde sam u svako doba mogla da svratim sa prijateljima da se ispričamo do mile volje.Kafići su bučni i u njima ne može da se priča a mene ne zanima da blejim okolo.Nema ni jedne jedine pristojno uredjene poslastičare.Ne delim ljude po polu ali i niški frizeri uveli modu da primaju mešovite mušterije.Volela bih da znam kojoj ženi ne smeta pun salon muškaraca koji je vide u procesu sredjivanja.Ne smatram ni modernim ni emancipovanim to što kod pedikira moram baš,baš da pazim kako sedim jer je tu neki muškarac.Ako već izadjem iz kuće bez svog muškarca ,a to volim,što bih sedela uz nekog nepoznatog.Nek su nam živi i zdravi ali ne smatram umesnim da nam zauzimaju naš,ženski kutak za sporni trenutak.Život zajedno to da ali i dalje čvrsto verujem da neke stvari moraju biti odvojene inače gube svaku draž.